Извор: Курир
Од Миловог србовања 1987. године није се могло живети, али кад смо се поново срели 1993, више није помињао да је Србин, све је било Монтенегро, „наша хиљадугодишња традиција“
Речима „У времену где су етички и естетски пиједестали празни, где имати значи бити, нико не рачуна ни на шта друго осим на сурову материјалну потребу. Дошло је време када је цивилизација своја достигнућа уперила против човека“ универзитетски професор Милимир Мучибабић је на крају нашег подужег разговора отворио нова питања. Бројна и компликована. Питања која нису само за њега као угледног интелектуалца, већ питања која бисмо сами себи могли да поставимо и да за одговорима трагамо. Колико год да одговор буде мудар, стварност неће променити – токови ће наставити по свом. Рат у Украјини ће трајати, тешка геополитика ће кројити судбине малих, а мултиполарни свет, како каже проф. Мучибабић, отпочео је рађање са свим својим порођајним мукама. Футуролози се не слажу, истиче, да ли ће то „чедо“ да се роди у првој половини 21. века или ће остати за 22. век. Наше је да живимо и гледамо. Да чекамо исход рата, од ког све зависи, и да смирујемо усијане главе са два најризичнија подручја региона – БиХ и КиМ, на којима рат може да букне било кад.
Свет се налази на прекретници и ствара се нова геополитичка мапа света, где је наш регион у тој новој подели?
- Сведоци смо света који пролази кроз глобалну трансформацију: радикалну прерасподелу моћи и темељну промену геополитичких односа. То је изненађење за цивилизацију која је, колико до јуче, чврсто веровала у своју нерањивост, супериорност својих културних, политичких и економских модела. Што би технократе рекле: свет се ресетује. Сведоци смо рата Русије и Америке на територији Украјине. Глобализам постаје планетарна идеологија кроз американизацију света и утицај дубоке државе. Успех који је Америка у томе постигла без премца је, али као што све има свој почетак, тако и овде има назнака пропадања или краја. Немојмо се заваравати, тако моћни не пропадају лако. Суноврат је кренуо дугим путем и многе ће наџивети, трајаће. Неоколонијализам, глобализам и дубока држава имају велику срећу што је падом Берлинског зида, који није био само пад гвоздене завесе него много шире, капитализам добио прилику да се планетарно распростре по планети. До јуче је било социјализма, а с падом Берлинског зида остала је једина идеологија – идеологија капитализма.
Коју видите као поражавајућу?
- То је начин живљења, вредновања, смисао живљења и могућност владања. Из тог глобалног концепта, капитализам је добио шансу да може направити заједницу по мери човека и да осмисли опште вредности. То је једна удица која је успешно сервирана на свим меридијанима. Планета је глобално село и сви ћемо да прихватимо то – демократија, слобода, једнакост. Ако се ипак можемо сетити 80-их и 90-их година, када су источноевропске земље и тргови њихових главних градова били пуни света, сви су гласно говорили: „Хоћемо слободу, желимо демократију, желимо просперитет“. Пред оваквим захтевима стајао је Кип слободе моћне Америке, просперитетне, јаке, у сваком смислу идеал живота. Захваљујући политичком светлу Горбачова, идејама једнакости и укидању Варшавског уговора, многе источноевропске земље су потрчале што пре да промене господара.
Неко мање, а неко више успешно…
Да. Али Америка има жандара који се зове НАТО и има ЕУ, коју је конституисала као другу полугу своје неолибералне државе и глобалног владања. ЕУ је оквир преко ког Америка врши притисак на овај део света. Да би сви они реализовали своју шему, осмислили су идеје које се зову транзиција, демократизација и либерализација. Транзиција је пут који води укњижби нових власника. А социјалистичке земље Европе су потрчале да заузму што боље место у возу који води ка срећи. Била је велика гужва. Наш простор се на почетку није баш много утркивао када ће на тај воз стићи. На почетку нису журили, али су напослетку и они прихватили. Тај пројекат је дао задивљујуће резултате из простог разлога што је иза свега стајао неолиберални капитализам.
Да ли у томе видите нешто лоше?
- Иза тог неолибералног капитализма стоји пљачка. Формирала се свест да све велике националне корпорације морају да нестану. И нас је то дотакло и оштетило. По истој матрици рађено је у свим земљама у транзицији. И то је ишло у корист америчког империјализма и неоколонизма. Они који су се мало колебали били су под присмотром. Они који су сумњали у тај пут среће и прогреса жигосани су као реметилачки фактор просперитета и њих је требало уклонити. Тако су измишљене „наранџаста револуција“, „јасмин револуција“, почело је од Грузије, Украјине, Југославије… да би се завршило на Блиском истоку, Либији, Сирији, Египту, Алжиру, Тунису… Било је 30 револуција и све су се утркивале које ће дати боље резултате. Како је ту страдала Југославија? – Вековни антагонизми су постојали у држави која се звала Југославија. Срби су се доживљавали као реметилачки фактори и опасност за америчку националну безбедност – какав цинизам! Окупационим силама су једино Срби били моћна препрека. Циљ је био уклонити те „бездушнике“, тај реметилачки фактор, уклонити Србе. Од тог захтева се ни данас није одустало. Када је почео рат, бомбардовање, Американци су ушли са једним аксиомом – не треба дозволити да се сачува држава која је грађена последњих 200 година. Системски се радило на идеји преобликовања свести. Председник САД Бајден је и сада изашао са тезом да све од пре 20 година остаје исто. Срби и Србија су виђени као реметилачки фактор и данас. Мада су односи Америке и Србије из године у годину све бољи. И ствари иду ка просперитету, то можемо чути јавно са обе стране. Зашто сумњати у то? – Да, то се често може чути, али наравно да сумњам и то из више разлога. Глобалном Западу су битна два елемента на Балкану: да нема ни руског ни кинеског утицаја. Овде се више не ради о томе да ли неко неког воли или не воли, ради се о великим интересима и капиталу. Јасно је као дан да су Срби без икаквих правних регулатива дивљачки бомбардовани. Европи ће требати 100 година да моралну флеку са свог бића скине после убиства мале Милице из Батајнице. То је зверски урађено. Бомбардовани смо касетном муницијом, о томе тада нико није ништа причао, а сада је то постала тема јер се користи у Украјини. После тог бомбардовања направљен је плагијат државе, али то никада неће бити држава. Док је Бондстила, то ће функционисати, а докле ће њега бити, видећемо.
На шта тачно мислите?
- Да се незавршени послови дубоке државе, глобализације и американизације, код нас названи појмом „стабилизација“, настављају. Те замишљене границе треба зацементирати и рећи: оне су вечне. А ја јако сумњам у вечност и брозовских и бандитеровских граница на балканском простору. И једне и друге су против мог народа. И против су свих вредности међународног права. Али оне су реалност. – Оне јесу реалност, али су неправда. Чујете често термин „српски свет“. И доживљава се као опасност, јер он доводи опасност граница. Српски свет није то. Ево једне компаративне анализе. Аустроугарска је као велика сила, чија је бирократија и сада образац владања, покушала да направи своја два пројекта: босанску нацију, босански језик, а други је да направи албански језик и албанску нацију. Калај је као дипломата у Београду направио историју Срба, а када је дошао у Босну, окренуо је ћурак и прихватио се да реализује пројекат стварања босанске нације и босанског језика. Шта је занимљиво? Први попис када је рађен у БиХ није било Срба, муслимана, Хрвата, у опису су стајали – муслимани, католици, православци.
Зашто?
- Зато што није било свести о националној припадности код Хрвата и муслимана, све док је тим просторима владала Млетачка република, односно Венеција. Тек доласком Аустроугарске развија се свест да католици постају Хрвати). На пример, 1797. године у Далмацији нико жив није имао свест да припада Хрватима. Калај није успео да направи оно што је почео са босанском нацијом, а када је он умро, умро је и предлог. Али је пројекат албанске државе и албанске нације изведен до перфекције. Поновиће се историја. За 30 година су настали Монтенегрини. Мило Ђукановић, у време када сам га ја упознао, био је пет пута већи Србин од мене. Мене је било срамота да кажем да сам Србин колико је Мило био Србин.
Које је то време било?
- То је било 1987. на Сутјесци. Био сам професор факултета у Сарајеву и, у договору са колегама с Правног факултета из Љубљане, Загреба, Београда, па и Подгорице, организовали смо тему „Да ли су хероји под земљом или над земљом?“. Били су ту и Мило Ђукановић и његов брат. Пазите, ја од њиховог србовања нисам могао жив остати. После тога била је нова прилика 1993. Био сам позван да будем гост владе Црне Горе код Мила Ђукановића у Подгорици са породицом. Били смо у хотелу „Авала“, тада је био најпрестижнији. Сведочио сам демонстрацији моћи и легитимацији Црногораца. Ујутру тражим лист Политика, нема, кажу не долази већ пола године, не практикујемо београдску штампу. Име Црногорац у националном значењу први пут у историји употребили су 1941. године на Цетињу италијански окупатори. Тако је кренуло сламање нашег националног идентитета. Раслојавање. Кроз деобу Срба. Прво локационо, па онда идеолошки и културолошки.
Какав је тада био Мило? Да ли се већ тада променио?
- Да је Србин, није спомињао, све је било у првом лицу Монтенегро, наша хиљадугодишња традиција… Ја сам, иначе, пореклом из Источне Херцеговине, којој је Бечки конгрес узео две трећине територије и поклонио је Црној Гори. Као и Никшић, као стару херцеговачку престоницу. Мој појам Србина, док сам још био гимназијалац, био је везан за Црну Гору. Најчеститији синоним за Србина био је Црногорац. То је један тип заблуде и ја сам ту заблуду носио и захвалан сам председнику Ђукановићу што ми је заблуду разоткрио. Тако сам и превремено напустио свој боравак, нисам искористио остале дане. Нажалост, и 30 година после имате антисрпски наратив у Црној Гори. Мило Ђукановић није више на власти, да ли тај наратив може да се промени? – За 30 година створи се 30 генерација. Све је јасно. Пројекат је успео. А други пројекат који је политички Запад направио јесу Украјинци. Направљен је по истој матрици, погледајте ту мржњу, тај жар у борби и фанатизам. И тај пројекат је рађен 10 година. Епоха нових идентитета је на делу изнедрила два обрасца, то су Украјинци и Монтенегрини. Подлога за све то је бољшевичка компонента – српске и руске кривње. А зарад истине, покушај је да се Србима узме идентитет. Пример: 1867. Срби су у Хрватској политички народ, 1946. Срби су у Хрватској конститутивни народ, а 1990. Срби су у Хрватској национална мањина. Погледајте шта је направљено. Интересантно је шта ми је рекао амбасадор Шпаније пре неких 15 година, када је, одлазећи из Југославије, направио опроштајно вече. Рекао ми је, док сам се жалио како смо третирани: „Шта хоћете, професоре? Имамо и ми своју Каталонију. А ви на Балкану имате три српске државе.“ Ја сам се насмејао и питао да ми наброји које су то државе. Сад вам цитирам шта је он рекао: „Србија. Црна Гора. Република Српска.“
Шта сте му ви на то одговорили?
- Рекао сам му: „Ја бих вас радо пољубио да је то тако.“ А он је само додао: „Па зар ви мислите да је Каталонија више Шпанија него што је Република Српска Србија?“
Да ли овај регион видите као место где може да плане и да угрози читаву Европу, као што неки аналитичари мисле? Не само домаћи већ и европски. Сматрају да су Косово и Метохија и Босна и Херцеговина најризичнија подручја.
- Поставили сте право питање, на које многи тек покушавају да одговоре. И ја ћу рећи у равни „ако и кад би било“. Пред нашим очима се ствара нови свет. Амерички стратези су то давно ставили у једну једначину: ко држи Украјину, има право на велику империју и загарантовану будућност. Зато је рат у Украјини јако значајан. Ако Руси не држе Украјину, они ће бити регионална сила и неће имати друштвеног утицаја на токове модерне цивилизације. За Бахмут је колективни Запад дао све што је имао од оружја, да се направи преломна битка, то се није десило. Та шанса је пропуштена. Бојим се да, после Сирије, Авганистана и Украјине, велики маг преко океана неће поднети толико падова, па може да му затреба неко ново подручје где ће показати своју империоналну моћ. Они хоће да очисте простор Балкана од утицаја Русије и Кине, која је у овај простор само у последње две године инвестирала 34 милијарде. Америка није постала империја узимајући територије, него тако што је наметала систем вредности. А сада се рађа нови свет, чија је перјаница Путин. То је потрес светских размера. И стратези са Запада се слажу да је клатно прогреса на Истоку. А идеја је суверенитет, слобода, а успут капитал. И интересанта чињеница, кинеска производња задовољава 70 одсто планете.
Издали сте књигу „Срби у вихору новог свијета: Србија и Српска пред изазовима“. Да ли сте песимистични или оптимистични за наш регион?
- Тешко је одговорити на то питање, а не осврнути се поново на шири смисао. Питање је где ће Русија направити границу. Један значајан део зависи од тога. Ако Руси буду правили границу после Одесе и Харкова како би избацили Украјину са Црног мора и изашли на Дунав, то ће на балкански простор имати јако велике последице.
Да ли би оне биле добре или лоше?
- За нацију којој ја припадам биле би добре. Разлози су вишеструки. Ствари добијају неко своје убрзање. Овде се све кува. На Косову, који је више од протектората, то је окупирана територија на којој станује Бондстил и има извођаче радова који подгревају чорбу по потреби. У Босни и Херцеговини је троножац у ком се босански лонац крчка и питање је с које стране ће се мало више подгрејати. Антагонизам и на КиМ и у БиХ је исти. Косово није само територија, Косово је за Србе још и више од идентитета, то је културно-антрополошки идентитет у ком је саткана вредност једног народа. И ниједна официјална власт у Србији не сме потписати за независност! Што се тиче БиХ, сведоци смо дуплих стандарда, они су трагични у праву. Не можете дати једној националној мањини право на отцепљење, а исто право не дати нацији којој је самоопредељење непотрошено природно право.
Да ли то мислите са једне стране на самопроглашено Косово, а с друге на Републику Српску?
- Да. Кад је Туђман променио устав, Срби нису имали право на самоопредељење. А били су конститутивни народ.
А да ли је сада паметно говорити о сецесији Републике Српске?
- Немају право на сецесију, а све што Срби раде у БиХ, раде из нужде.
Немају право, а да ли имају жељу?
- Жеља није никада ни нестајала. Ни у моменту кад је рат почињао. Ја сам тада био професор Правног факултета у Сарајеву и иста је жеља била и тада и сада. Срби нису желели да се одвоје од матице, али су прегласани у Скупштини. И тада је то дупли стандард. Ако си ти конститутиван народ, онда право не може бити потрошено нити елиминисано када смо нас двоје против трећег. Добро, чули смо и да се нема право, да се има жеље, али да ли је опасно јавно говорити о тим жељама о сецесији у овом тренутку? – Овде више нема обичне опасности, овде је све много више него опасно. Шта ради овај западни велики представник, меша карте на рачун институционалног права. Нису Срби у БиХ направили Дејтонски споразум, то је чедо Америке. Али оног момента када су га направили, рекли су Алији Изетбеговићу, представнику муслимана: „Ма пустите тај мали ентитет, он ће ишчезнути и Босна ће бити унитарна.“ Наравно, овој другој страни, да не спомињем имена покојника, рекли су: „Ми не дозвољавамо да се на територији Европе ствара муслиманска држава.“ Сад кад разговарам са својим колегама са права, кажу: „Био си у праву, нас та Европа неће.“ Притисци су да се заврши и једно и друго, и Косово и Република Српска. Ови модерни конвертити у Србији, они који су сада део опозиције, а у транзиционом периоду су били у власти… па да их не спомињем, али за неке се и не зна где су.
На кога мислите?
- Где је сада Лабус? Где је сада Динкић? Где су ти усрећитељи који су продали банке? Шта су ти људи радили? Где су те паре? Годинама формирала се нова класа која је створила нов систем вредности. Ствари су се у општем смислу вредности промениле. Од начина одевања до начина трошења, сексуалних баханалија. Дошли смо до тога да дете од 16 година одлучује да ли је мушко или женско. И то је све ин. То је оно кад слобода губи свој смисао и постаје (не)слобода.
Да се вратимо на Републику Српску.
- Тамо се Милорад Додик доживљава као дрзник, разбојник. А он има ОХР на једној страни, има Уставни суд без уставног закона. Изашле су српске судије из Уставног суда и остали су ови други. А Уставни суд је пирамида правне моћи. ОХР је међународни посредник који има циљ да пришрафи Републику Српску и да је миц по миц остави без икаквих надлежности, без имовине. Настојање је да се учини да БиХ буде унитарна. И у томе учествују колективни Запад и муслимани, а противници тога су Хрвати и Срби. Љубав између Човића и Додика је испосредована из нужде. На 49 одсто територије Босне и Херцеговине је живаљ Републике Српске, на 51 одсто су Хрвати и муслимани. Муслимани су као најбројнији народ смештени на 25 одсто територије. На тој територији се истим интензитетом производи мржња, као да је 1989. година и 1990. и она је концентрисана према Србима. То се кроз школу већ учи. Поразно. Признајем, ја сам био занесени заљубљени Југословен, стално сам причао како имамо најлепшу државу.
Поставићу врло конкретно питање на основу онога што се може чути у народу: да ли је питање тренутка кад ће да плане у БиХ? То је оно чега се сви највише плаше.
- Што се тиче актера, и у Босни и на Косову рат може да почне сутра! Муслимани по сваку цену желе да направе унитарну државу, спремни су да то ураде по цену тога да жртвују мир. Нисам сигуран да има ико потенцијала да сам поведе рат. Ако неко, а тај неко се зна ко је, одлучи да овде почне рат и да је јако потребно како би се неке ствари компензовале, онда ће га бити. Шавови пуцају у ЕУ и НАТО, Мађари се потпуно аутохтоно и суверенистички понашају, Турци калкулишу што им је у природи отоманске генетике. Ако колективни Запад одлучи, биће рата. А исти фитиљ могу да направе и са Косовом. Антагонизам и репресија коју наш мали Зеленски, мислим на Аљбина Куртија, ради, тата који га је направио може да га заустави, али не. Очигледно неће, јер свима то одговара. У међувремену се наоружава. Током вежби су довукли 25.000 војника, а када су се вежбе напросто прекинуле јер је Курти био безобразан, они су се повукли, а наоружање је остало на Косову. Зашто? Па да се нађе. То наравно није еквивалент Војсци Србије! Али ствари постају све напетије. Па замислите шта значи када за празник првог реда рањавају децу која носе бадњак. Делује да се све врти око тога ко ће да победи у рату у Украјини. Да ли ви потпуно искључујете могућност да Украјина победи? – Не знам ниједну земљу која је изгубила рат а да има разорно оружје. Могло би се закључити следеће – не слажем се са чињеницом да се рат може напола завршити. У овом случају нема избора. Тешка је грешка ако се може помислити да је рат Русије и колективног Запада нешто што се може одложити и оставити за касније. Сви приговори Путину су што није кренуо још 2014. Процене да ће Русија економски капитулирати су стварно смешне. Оно што је тачно јесте да се сада рађа мултиполарни свет.
Да ли се већ родио или ће тек?
- Рађа се. Али се футуролози не слажу да ли ће се то чедо родити у првој половини 21. века или ће евентуално остати за крај или чак за 22. Извесно је да је то рађање кренуло и оно иде са свим порођајним мукама. Сада имате ситуацију у којој је суверенитет Америке директно везан за долар. Паралелно, две трећине света су прихватиле доктрину великог Путина. Он је са својом тезом мултиполарности придобио оно што се досада није могло придобити – и Буду, и ислам, и православље и ко зна куда све то води. Обратите пажњу, већ годину и нешто дана немате информацију о конфликтима између Индије и Кине. Погледајте Пакистан као нуклеарну силу у односу на Индију, опет нема конфликта. Погледајте Иран и Саудијску Арабију. Погледајте отоманско ценкање Турске – од њих нема санкција Русији. Све то кад саберете, ја се надам да је за наше решење најбоље да Русија оконча рат што пре и наши страхови би били мањи.
Изнализирали сте и јасно је да је тешка ситуација. Шта нама остаје као индивидуама?
- Радујем се вашем питању јер је суштинско и важно је упитати „а шта ја“. Позадина свега је човек. У овим временима где су етички и естетски пиједестали празни, где имати значи бити, нико не рачуна ни на шта друго осим на сурову материјалну потребу. Апсурдност тренутка у ком ми живимо јесте да је цивилизација своја достигнућа уперила против човека. А то је незаустављиво. Немилосрдност по коме тај паћеник и скоројевић уништава себе и природу остаје за филмско платно и књижевна дела. Ових дана смо сведоци некаквих киша, ветрова, градова, а то гони на мисао: „Бог се на нас разљутио.“ Човек је све довео у питање. Разломачка црта је између имати и бити. Профит по сваку цену донео је у питање веће вредности, као што је породица. Нико није тако трагично абдицирао пред изазовима цивилизације као заједница која се зове породица. Она је са свих страна нападнута. Под фирмом једнакости и равноправности се потурају све блудности. Понижавајућа је сексуална перверзија која постаје саставни део перцепције наше деце. Све што се нуди на тим хабер кутијама и телефонима су драперије лепоте женског света. Ту више нема лепоте. Више се ништа не назире, све је понуђено и та немилосрдна разголићеност је поразна. Деструкција је комплетна. Црква је на Западу скоро абдицирала. Ислам се бори за неке вредности, али су оне превише ригидне да би имале универзални значај. Католичка и протестантска су дигли руке. Да би човек у томе опстао, нужно мора да сам себе тера на дубоко размишљање. И више у савременом свету питања неће бити демократска него демографска.
А већ сте рекли да је породица абдицирала. Да ли може да се врати? Чему се надати? Да ли породица као вредност број један може да добије своју нову шансу?
- Ту желим да будем оптимистичан. Не зато што имам право и разлоге да будем оптимиста, него зато што не могу да схватим да једна модерна феминисткиња може отићи у конвој и изабрати двоје деце са лепим уснама и довести у Београд и рећи „ово је моје“. Није ово трг робова. Да би врста којој човек припада опстала, породица мора преживети радикалне вредносне промене. И мора се обезбедити култ мајке, коју не смете претварати у роба. И мора се избрисати тај осећај самодовољности. Она је врх леденог брега отуђености. Људи су се отуђили и од Бога и од људи и нико ником не треба. Човек је у освајању природе и потребе да овлада свим, зарад материјалног богатства, у својој души пробудио похлепу и саможивост и довео је у питање саму природу која се зове човек.
Силвија Сламниг