Почетна » Говор председника УО СПКД „Просвјета“, проф. др Милимира Мучибабића о Кустурици

Говор председника УО СПКД „Просвјета“, проф. др Милимира Мучибабића о Кустурици

Представља ми истинско задовољство што смо данас заједно, да у години кад обиљежавамо 120 година најдуговјечнијег српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, освјежимо памћење на минуло вријеме и одамо признање и уручимо Светосавску повељу. Риједак је то јубилеј у служби највећих вриједности и узвишеих циљева.

На путу тог њеног дугог трајања, било је падова и устајања, прогањања, забрањивања, осуђивања – свега осим одустајања.

Основали су је Срби у БиХ, ради очувања светосавске традиције  – језика, писма, цркве, културе и обичаја.

У њеним темељима је светосавље као аутентично доживљено хришћанство српског народа, као самосвојан начин нашег охристовљења, што у себи садржи идеале слободе и правде, саможртвовања и страдања, трпељивости и праштања. Ти идеали су у темељима наше духовности и са правом нас чине поносним.

Дјело Светог Саве је крштеница српског народа, свједочанство о његовом истроијском трајању. То дјело спада у сам врх византијске мисли којом се премошћује епоха антике и ренесансе, те тако обезбјеђује континуитет европског мишљења.

Свети Сава својим Законоправилом (1219.год), хришћнске вриједности и културу уграђује у темеље државе и културе свог народа, обезбјеђујући му трајно мјесто на мапи Европе. Овим дјелом он жели да моћ заузда правом, да право сазда на темељима етике, а да етику заснује на хришћанској вјери, на безусловном важењу људског достојанства због лика божијег у нама. Ово дјело је настало свега четири године након чувеног енглеског уставног документа „Магна карта либертатум“ (Велика повеља слободе) , којом је ограничена моћ енглеских краљева.

Наше законоправило уређује и цркву и државу и зато је вишеструко опсежније и свестраније. Ово говори да подјсетим да смо историјски народ који не говори само о историји него из историје. Светосавска повеља персонификује борбу за културни идентитет. Та борба је уствари историја нашег трајања.

Oно што је обиљежило 120 година „Просвјете“ јесу многи знаменити Срби, како по интелекту, тако и по моралу и витешству.

На њеним трибинама како у земљи, тако и у свијету, идући за својим народом у Бечу, Пешти, Петрограду, Паризу, Лондону, Чикагу и широм Америке говорили су Шћепан и Васиљ Грџић, Костић и Змај, Дучић и Ћоровић, Шантић, Кочић, Митриновић, Николај Велимировић, Гаћиновић,Перо Слијепчевић и толики други које је тешко побројати.

Чланови „Просвјете“ су се у Америци јавили у добровољце у Првом свјетском рату и исписали странице племенитим и витешким дјелима.

Данас кад нам савјетују наши „доброчинитељи и усрећитељи“ да заборавимо прошлост и окренемо се будућности, успут оптужујући нас за избијање великог рата, распад Југославије, да смо геноцидни  – мисле да ћемо лакше прихватити стање ствари створено голом силом, отимачином и прогоном које смо доживјели крајем прошлог вијека.

Размакнути су данас сви застори и кулисе, порушене ограде, а зла суштина новог поретка испливала је на свјетлост дана. Тај „нови хуманизам“ читај глобализам тј. американизација свијета, заправо нови империјализам, желе морално и правно утемељити и легитимисати.

То је оно што је урушило правну цивилизацију и увело нас у еру постистине, страха и несигурности из које се изродила равнодушност и постала арома нашег времена.

Заправо у галопу материјалистичке глобализације свијет се данас опасно приближава ивици духовног и моралног амбиса, свеопштег нихилизма и апсолутизовања релативног.

Пошто смо и сами дио тог свијета у коме нам разграђују државу, отимају земљу и језик, чини ми се да би било пожељно да превреднујемо духовна упоришта нације и тако сагледамо вишедеценијске губитке, немоћи и подјеле.

Кад говори о језику, Немања каже: „Чувај чедо моје мило језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу. Узмеш ли ти туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него себе отуђио. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље вратити, кад-тад.“

И прије 120 година неко је умио да процјени шта је пресудно за будућност нашег народа. Знао је да неће погријешити ако се одлучи за љубав и бригу о својој култури, писму, језику, матици и вјери. Тај културни светосавски образац обезбијеђује будућност.

То је онај културни образац који Слободан Јовановић заснива на темељима античке филозофије и хуманизма, а иманентан је нашем бићу. То јесте, оним светосавским вриједностима које дају наду да се не утопимо у матрицу глобалног села и постанемо безлични. Они који дјелују у том правцу су гаранција да ћемо све претрајати и повезати. Свети Сава је одредио пут којим идемо, писмо којим пишемо, језик којим говоримо и вриједности које током вјекове не блиједе.

За нашу срећу увијек, па и овим превирајућим временима, има оних у чијем дјелању и стварању препознајемо светосавски образац.

Носилац овогодишње Светосавске Просвјетине повеље је један од њих  – Емир Кустурица.

Ренесансни стваралац у изворном значењу те ријечи, са импресивном стваралачком енергијом и резултатима.

Код њега  у срећној хармонији обитавају: режисер и сценариста, глумац и музичар, књижевник и градитељ. Мислилац који друштвене феномене проматра у историјској процесуалности. Као борац за слободу и истину, противник ревизије историје, глобализма  и лажних западних вриједности и холивудизације, стекао је бројне непријатеље. Оне које регрутује пакост, злоба, завист, могу разумјети. А оне из круга двојке, који се представљају као београдска елита, чији је мото: Српска традиција (култура) и Европа су заувијек неспојиви – истински жалим. За њих је и Ђоковић балкански шпекулант, а не првак свијета, борац за слободу и хуманост.

Ниподаштавајући властиту традицију и историју, очекују да буду признати на западу и тако уђу у круг славних. Заблуде су у природи човјека, а морално дјелање – посрнуће избор.

Балкански и српски пркосно, Кустурица одбија да се диви великом свијету, враћајући се традицији и коријенима и у њима проналази снагу за нова стваралачка прегнућа.

Велики Путин ће рећи:“ Са оним што је остварио у кинематографији, музици и уметности заслужио је светску славу….Изражавам дубоко поштовање према његовој активној јавној делатности и напорима на популаризацији руске културе, јачању међународне хуманитарне сарадње и очувању историјске истине.“

Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил каже:

“Кустурица кроз своје стваралаштво сведочи о лепоти своје домовине, њеној култури и традицији и тешком животу српског народа. Он је творац читавог низа филмова који су ушли у златни фонд светске кинематографије. Немерљив је његов допринос у потврђивању и промовисању хришћанских вредности у друштвеном животу и јачању јединства словенских народа”

Неколико назнака из биографије:

Кустурица је рођен у Сарајеву (гдје и Просвјета) 1954. године. За своје кратке филмове награђиван још у средњој школи, па потом и као студент (Герника) – побједио у Карловим Варима.

1979. Снима филм „Невјесте долазе“ , а 1980 „Бифе Титаник“

1981. — Златни лав на Венецијанском филмском фестивалу за „Сјећаш ли се Доли Бел?“

1985. — Златна палма Кану и Златна Арена у Пули за „Отац на службеном путу“, потом номинација за Оскара.

1989. — Најбољи режисер на Канском филмском фестивалу за „Дом за вешање“

1993. — Сребрни медвед у Берлину за „Аризона Дрим“

1995. — Златна палма у Кану за „Подземље“

1998. — Сребрни лав  за најбољег режисера у Венецији за „Црна мачка, бели мачор“

2005. — Награда Цезар за филм „Живот је чудо“

2007. — Филм „Завјет

2007. — У париској опери Бастиља 26. јуна. први пут је изведена његова панк-опера Време Цигана. Исте године добија Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе

2008. — Документарни филм о Марадони

Објавио је три аутобиографске књиге:

Смрт је непровјерена гласина, 2010.

Сто јада, 2013.

Шта ми ово треба, 2018.

Као градитељ и архитекта изградио је Дрвенград. На предлог нобеловца Хандкеа добија име Кустендорф и постаје познат у свијету као средиште умјетности.

Оснивач је и директор филмског фестивала Кустендорф.

Идејни је творац Андрићграда, посвећен српском нобеловцу Иви Андрићу.

Добитник је европске награде за архитектуру Филип Ротије

Добитник је престижних државних награда.

Сву енергију улаже у културу. Од планинске забити до Дрвенграда, тј. Кустендорфа – филмског и музичког фестивала.

Од провинције до Андрићграда – центра за културу и науку. Заправо до престижних свјетских дестинација, и то све за деценију двије.

Обиљежавајући 100 година побједе у великом рату, у Андрићграду је откривен споменик браћи Соколовић: Мехмедпаши и патријарху Макарију – симбол мудрости у наук покољењима.

Кустурица ће тада рећи: „Вријеме је друштво српско-српског пријатељства…Неморално је непризнавање сопственог бића“

Кустендорф и Андрићград – то је она светосавска вертикала која повезује људе и времена. Онај који баштини косовски завет и видовданску етику, жртве и подвига, која нас обавезује на храброст и одговорност историјског постојања – помаже да се превазиђу неподношљива ограничења реалности. Велики имају право и обавезу да трасирају пут.

Поклопила се значајна годишњица и лауреат.  Ето то тако понекад бива у историји.

А на крају имам част и велико задовољство да уручим Повељу највећем српском редитељу – Емиру Кустурици.

Још једном све вас поздрављам и захваљујем.

Хвала медијима који нас прате

Председник УП СКПД“ Просвјета“ Београд,
Проф. др Милимир Мучибабић